07. јул 2015.

Grčki pregovori viđeni kroz jednu, naizgled, sasvim običnu situaciju

 

 
U jeku grčkog NE i pregovora Cipras-Merkel&Co koji već mesecima unazad izgledaju kao ona dečja igra šuge, evo malog prikaza kako to meni izgleda iz perspektive jedne obične, naizgled lako rešive situacije.

Na bebino krštenje, dolaze moje dve drugarice dolaze iz Srbije. Karte kupljene dva meseca unapred, kako to obično biva u njihovom slučaju. Na vreme. Pošto je krštenje na ostrvu (o samom činu krštenja drugom prilikom), neko treba da ih preveze sa aerodroma do luke i vrati ih sledećeg dana od luke do aerodroma. Izgleda kao lako rešiv problem.

Situaciju malo komplikuju dva velika kofera, jer one posle toga idu na odmor, a devojački koferi su pravi mali ormari sa minimum 20 kila.

Ulogu vozača dobija muževljev otac, Grk. Čim su drugarice rezervisale kartu, pitam ga može li. Objasnim šta treba. Kažem kada stižu. Malo je kasno, kaže, postoji mogućnost da ne uhvate brod ako bude nekog kašnjenja aviona,  ali ipak na kraju konstatuje da je sve u redu. Požuriće i to je to.

Pomislih ja – problem rešen.
 
 

Dve nedelje pred njihov dolazak, muževljeva mama je polomila nogu. Prave se planovi kako će i s kim će. Ne mešam se, nadajući se da dogovor od pre dva meseca stoji, samo blago provlačim da na krštenje, kao što već svi znaju, dolaze i dve moje drugarice iz Srbije.

Četvrtak uveče, dan pred njihov dolazak – telefon zvoni. Muževljev otac me pita kada moje drugarice stižu. Na moj odgovor sa detaljnim informacijama se nadovezuje kako je to kasno i ne stižu na brod. On ne može da čeka drugi, tako da on ne može da ih vozi. Zbunih se. Podsećam ga da sam ga već pitala na vreme o svemu i da je rekao da je izvodljivo. Da, kaže on, ali mi nisi rekla vreme. Ja već na ivici da podviknem, a on temperamentan, pa polako počinje mala jesi-nisi prepirka. Onda sledi „napad je najbolja odbrana“ strategija, i ja na kraju, od besa, počeh da malo glasnije govorim, sa zaključkom „ukoliko ne možete, recite, naći ću nekog drugog“.

Malo je džangrizao, ali je na kraju rekao da je sve ok. U međuvremenu je nekoliko puta zvao sa aerodroma da kaže da još nisu stigle. Temperament + nestrpljenje = nervoza. Koliko god da se trudim, sve me to čini napetom i nervoznom. Kao da nisam lepo pitala na vreme može li, nego tražim nešto nemoguće. I kud baš on da bude toliki baksuz, da mora da se bavi njima?

Sve je bilo ok do pola sata pred njihov odlazak. Pošto mora da vraća i muževljevu mamu, kaže, za moje drugarice nema mesta. I to mi saopštava pola sata pre! Odnosno ima za njih, ali nema za njihove stvari, jer su im koferi ogromni! „Ivana, ali ti ne možeš da zamisliš kolike su im torbe“, reče on meni koja sam svako leto do udaje putovala s njima. A nije da ga nisam upozorila. Na vreme! Ali, temperament je to, neće da sluša. Što bi naši rekli, na jedno uvo uđe, na drugo izađe. I kao da ih, sa istim tim koferima, nije dovezao? Zar nije mogao tada da kaže da ne može da ih vrati?
 
 

Kako god, opet me stavi pred svršen čin! Šta ja da radim u luci, dok čekaju da se ukrcaju na brod i kako da im kažem: „Snađite se devojke, kaže „tata“ ne može, velike vam torbe“? A iste su bile i u dolasku, samo na to nije mislio tad, nego opet u poslednjem trenutku.

Jedina opcija bili su mi – naši. Drugarica i njen dečko, Srbi koji ovde žive. Rekla sam im samo: „Jer nije problem da ih odvezete? Znam da vam nije usput i da je u poslednjem trenutku, ali nemam koga drugog da pitam“? U glas su rekli – može! Iako su imali pun gepek stvari, mali im je auto, dečko preko 2 metra...Skupili su se svi i – problem rešen! Nema „ne možemo“, a mogli su da mi to kažu, s punim pravom. Umesto problema, videli su rešenje.

Koliko god da volim Grke, razumem Merkelovu i sve ostale na koje Grci svakodnevno bacaju drvlje i kamenje. Sigurna sam da se i njihovi dogovori ovako odvijaju. Bez ikakvog plana, strategije, organizacije, ideje. Čas jedno, čas drugo. I sve naravno, sa dobro poznatim temperamentom, u poslednjem trenutku. Plus, bez kravate. 
 
Nadam se da će neki njihovi "naši" da se iznenada pojave I reše stvar. Jer ako zavisi od Grka, neće im (Nemcima) biti lako... 

 
Foto: Ovde i ovde
 

 

6 коментара:

  1. „Ivana, ali ti ne možeš da zamisliš kolike su im torbe“... Zamišljam kako se čovjek šokirao... hahah..
    Ma vidiš da to nije samo on kriv, nego se svekrva umješala... :D Hoće to i kod ne-Grka

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nisu to samo ovi moji, nego skoro svi! Evo juce zove zena iz auto skole (iako imam vozacku ona ovde ne vazi, pa moram sve ponovo) i pita mogu li za 2 sata da dodjem na cas. I tako svaki put. A zna da imam bebu i da ne mogu bas da se stvorim kad ona pozeli! I bezbroj drugih, slicnih primera...

      Избриши
    2. Joii.. Stvarno zvuči kao zemlja za ne poželiti za tebe tako organozovanu.. Haha, ništa, ti da ih sve postrojiš!

      Избриши
    3. Da znas da nekad stvarno poludim od njih! Nekad cekam cekam, a onda izgalamim jedan 5-ominutni monolog i kazem sve sto mi je na dusi. Nije da bas uspem da nesto promenim, ali meni je lakse :).

      Избриши
  2. Moje pakleno iskustvo je bilo pre 2 godine. U martu (MARTU!) smo rezervisali i platili karte za trajekt i uredno su nam pocetkom juna dostavljene u Srbiju na adresu.
    Polovinom jula, muz, ja i dvoje klinaca stizemo posle predjenih 1300km kolima do Pireja da bi saznali da su oni to jutro odvezli planirani trajekt na remont, umesto toga je tu zamena. I KARTE NE VAZE.
    Ne, nisu prebacili rezervacije na novi trajekt. Oni su ih pustili u novu prodaju. I pride ih bolelo uvo sto sam papreno platila kabinu za trogodisnje i jednogodisnje dete, a toga sad nema. Jadnici spavali na podu, bukvalno, tokom 26 sati puta do Rodosa.

    Najvise mi smetalo to sto im potpuno, ali potpuno bilo svejedno sve to.

    Uh. Kud se setih ovoga?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da, da, to su ti "predivni" momenti kada su oni cool, a mi ludimo :). Njima je to normalno, a mi bismo ih ubili jer znamo da nije. Eto, ja pokusavam da se naviknem na "nista me ne moze iznenaditi" ali proznajem, tesko mi ide.

      Избриши